Kako nas od malih nogu uče da budemo paraziti.  Koliko ste puta čuli ovo?

„Vidi malu Mil’cu, o’šla na fakultet, završ’la i ene je sad radi u_opštini, zaposlio je onaj Srećko Milanov brat od tetke… Mani se ti ćorava posla, slušaj u školi, budi dobar, poslušan, nemoj slučajno da se zameriš nekome od učitelja, nastavnika, profesora…“

Šta detetu usadite u glavu ovim?! Usadite mu tu iluziju o savršenom državnom poslu. I što je najgore od svega, dete vas posluša..

On završi osnovnu školu, bude najbolji đak. Završi srednju, bude najbolji đak. Ode na fax. Malo se napije, uči, napije se, uči, zaljubi se, uči, napije se, uči… Ni slučajno da proba nešto van fakulteta. Nema šanse, to će mu samo skretati pažnju… Uči, napije se, uči, zaljubi se, odljubi se, uči, uči, uči…

On je završio fax… Sve devetke i desetke.. Odličan student. I ponovo one reči odzvanjaju u glavi: „Uči sine školu da ne moraš da radiš k’o ja…“ On zna da vredi. On zna da je njegovo mesto u kancelariji neke javne ustanove, gde će doći na posao u 7, otići na doručak u 8, pa u šoping, pa na kafu, pa nazad u kancelariju, čisto da se pojavi… Jer učio je, da ne mora da radi kao TI…

Ali živi u Srbiji… TI nemaš vezu da ga zaposliš k’o što je Srećko zaposlio Milicu. On je u bedaku. Radi u trafici, prodaje cigare, prodaje pivo, radi u hladnjači. TI mu nisi dao da prepisuje u osnovnoj školi jer je to loše, nisi ga učio da bude snalažljiv, nisi mu dao da propusti taj „MNOGO VAŽAN“ ispit zbog odlaska na neki trening. Sad je kasno. Uzeo ga je sistem. Ceo život ga učiš da bude poslušan i dobar. On ne napušta svoju komfornu zonu. Nema hrabrosti da odskoči… On je na kraju isti kao TI, samo sa jednim papirom više…

„Omladinski projekti su mi dali mogućnost da skapiram da izvan moje komforne zone postoji život koji je lep, zanimljiv i uzbudljiv… Dali su mi podsticaj da budem dovoljno hrabra da studiram vani i da sada radim dobre stvari…“