Odeš na fax u Beeeoooograd ili Novi Sad, posle 2 nedelje promeniš naglasak, jer jebote, moraš se razlikovati nekako kad dođeš kući na vikend. Imaš ortaka, on je tu već jednu generaciju. Nema šta, rođeni Beeeoooograđanin ili Novosađanin. Došli ste u Požegu na vikend.

Požega je sranje. Malo ljudi je na ulicama. Nema gde da se izađe. Odeš u diskoteku, tamo klinci ’98 – ’99. Ti si sad student jeboteee, mator si ti za takvo mesto, ipak si ’97.

Tvoj ortak je šokiran. „ŠTA, IMATE SAMO OVAJ TRG?“ Slažeš se. Sve je sranje, jedva čekaš da se vratiš u Beeeooograad. Samo dok stigneš, pa objaviš fotku na instagram, pogled iz garsonjere od 16 kvadrata koju plaćaš 200 evra.

Spakovao si sve, hranu, oprane stvari, odlaziš u Beeeooograaad sa ortakooom.

Stižeš tamo, Instagram i Snapchat baguju od tvojih fotki i priča. Toliko ljudi na ulicama, to ti je baš nedostajalo. Plakati svuda, koncerti , predstave, filmovi.

Ali, poslednji koncert na kome si bio je onda kad je dolazio „GOCI BEND“ u grad pored, pa te iskasapljenog vodili u hitnu. Predstavu si gledao onda kada je u Kulturni centar došao cirkus, a bioskop te smara. Od svih tih ljudi koje vidiš na ulicama ne poznaješ nikoga, ali ti to odgovara jer se osećaš super u „masi“.

Imaš svoj omiljeni kafić, rupa u zabačenoj ulici 75. prolaz iza pijace, ali je kafa 100 dinara, pa je super mesto, možeš i da gledaš u šolju.

Nas je možda malo, ali je fakat super osećaj kada ti se ljudi nasmeju na ulici, kažu „DOBAR DAN, KAKO SI?!“.

I posle više od 30 zemalja, mogu samo da kažem da je Požega savršeno mesto za život. Treba otići, ali se i vratiti i sve dobre stvari preneti u svoj grad. Na kraju krajeva, svi se vi vratite kad je frka. Lako je reći da je sranje.