Nemam vremena da te mrzim

Kreneš na put pogrešnim putem, jer si čuo da je tom rutom manja gužva, lepši pogledi i desi ti se sve za šta si na polasku rekao – samo da se ovo ne desi

I tako, dok čekaš vulkanizera da sredi gumu, u kafani preko puta, piješ kafu, a za susednim stolom, sede dva starija čoveka.

– A odakle si ti jarane?

Iz Srbije, iz Požege. 

– I nije te bio strah da staneš ovde?

Ne, zašto? Da budem iskren, ne znam ni gde sam.

– Pa ovde ti jarane živimo mi Muslimani.

Super, drago mi je. Samo, vi ste meni svi ovde raja. Ne znam ti ja baš te delove gde su „VAŠI“ , a gde su „MOJI“. Sad da me pitaš, ne znam ni zašto ste se delili na tvoje i moje…

Ovde već slutim neko sranje. Psujem u sebi i kafu i put i nedelju i jedinog vulkanizera koji radi nedeljom , ređam sebi sve po spisku što ne krenuh autobusom, pa makar putovao čitavu večnost. Da bar imam internet, pa da se pravim da kao gledam nešto. Ali ništa. Sedim sam u kafani, a pored mene dva „njihova“ i konobar koji verovatno mrzi ceo svet jer je morao da otvori kafanu nedeljom.. Ipak, ovakav razvoj priče nisam očakivao… Lik zove konobara, i kaže mu da mi donese nešto da popijem sa njima.

– Ne treba, hvala, ja samo da sačekam da mi srede gumu i idem.

– Treba jarane, treba. Koliko ti imaš godina? Imaš li 20?

– 29 godina imam, mator sam ja.

– 29 godina? Jesi služio vojsku? 

– Jesam, pre tačno 10 godina. (Opet mi svašta prolazi kroz glavu.)

– I ja sam jarane, samo me poslaše u rat.

U ovom trenutku sam opet pomislio svašta, gledam hoće li onaj montirati jebenu gumu više da se izgubim odavde.

– Ali nisi ti kriv za to, nisam ni ja. Evo, nije ni on. (Pokazuje na drugog koji samo ćuti i klima glavom u 8 ujutru, u kafani).

– Pa nisam… (Ne znam šta da kažem više, samo da izađem odavde. To je jedino što mi je na pameti trenutno.)

Konobar donosi piće, a lik me zove da sednem sa njima. Vadi novčanik i pokazuje mi slike dve devojke i počinje sa pričom…

– Vidiš jarane, ovo su moje ćerke. Studiraju u Sarajevu, dobri đaci. Skupo je tamo jarane. Žena i ja radimo da njima bude dobro i to je jedino što nam je bitno. Vidim da me gledaš zbunjeno. (Samo klimam glavom, nemam pojma šta čovek hoće od mene..) Nemoj se plašiti, nemam ti ja vremena da te mrzim sine. Ja sam ti posle rata odlučio da se posvetim onome što volim, a to su njih 3. Prvo žena, a posle i deca kada su stigla. Nema od mržnje ništa jarane… Izgubio sam dosta, ali je bitno ono što mi je ostalo.

Nemaš pojma šta da kažeš, zanemiš… Zaboraviš na vulkanizera, na problem i odjednom ti se sve promeni… Više ne žuriš, već bi samo ostao i slušao čoveka… Posle razgovora kreneš dalje i samo o tome razmišljaš. Koliko je zapravo sve jednostavno. I ne, nemam vremena da te mrzim, jer sva ta mržnja ni nema neku poentu.

Ovo se desilo pre par meseci, već sam zaboravio taj događaj. A onda mi stigne poruka jutros od tog čoveka. Javlja mi da ide u Beograd preko Požege i da bi svratio na kafu…

Mislim da će mi ovo biti jedna od najdražih kafa u životu.

„Don’t hate the player – hate the game“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fill out this field
Fill out this field
Molimo vas da unesete valjanu adresu e-pošte.
You need to agree with the terms to proceed

Izbornik