Ilija Jovanović deli svoja iskustva sa Erazmus+ programom

Kako je izgledao prvi događaj na koji si išao?

Ima tome dosta leta. Nije bilo tada ni ovoliko interneta, a ni servisa kao što je YouTube ili njemu slični. Do mene je došao CD na kome je markerom bilo nevešto napisano “Omladinska razmena YiA, Savudrija”. Za ovo “omladinska razmena” sam pretpostavio da je neka razmena studenata ili nešto slično, ali ovaj deo “YiA” i “Savudrija” nikako nisam mogao da razumem. U godinama koje slede smo se “YiA” i ja dobro upoznali i postali odlični prijatelji. I sada se družimo, toliko godina kasnije, i sada kada je “YiA” porastao i promenio ime u “ERASMUS +”. Priča kaže sledeće:

Jedna lokalna fabrika nam je ustupila kombi i vozača koji je trebao da nas odveze na omladinsku razmenu nekih 900 kilometara dalje, u susednu državu. U kombiju nas sedmoro učesnika od kojih niko pre toga nije učestvovao ni na kakvom sličnom programu, dvoje lidera i vozač koga sa vremena na vreme morate da proverite da li spava ili je jednostavno čovek samo profesionalac u svom poslu. Na našu sreću ispostavilo se da je ovo drugo i desetak sati kasnije stižemo na krajnje odredište uz već poznatu foru “ko prvi vidi more dobije poklon”. Po malo zbunjeni stižemo i raspoređuju nas po bungalovima pokraj mora. Prizor predivan. U sobama sa nama neki ljudi koje do tada nikada nismo videli, mladi kao mi. I oni prvi put na omladinskoj razmeni, a bilo nas je iz osam različitih zemalja. Narednih 12 dana druženja i učenja na omladinskoj razmeni ulazi u istoriju, bar što se mene tiče. Svakako događaj koji ostavlja poseban pečat u mom životu, a mogu reći da ga u velikoj meri dalje i definiše. Nisam ja to tada znao, bilo mi je samo super!

P.S. Savudrija je čarobno selo na moru u Hrvatskoj.

Kao osoba koja trenutno organizuje razne događaje u okviru Erazmus+ programa, koje je najzanimljivije iskustvo koje bi podelio?

Stiže ekipa iz Španije na trening kurs, njih troje. Autobus i nema baš dozvolu da staje na autobuskoj stanici u našem gradu, već ih ostavlja pored puta na izlasku iz grada pored nekog tržnog centra koji se tada gradio. Saznali mi to sve na vreme i uspemo da ih nađemo nekako. No, ispostavlja se da ih je dvoje, a treća učesnica je iz samo njoj poznatih razloga rešila da dođe nekim kasnijim autobusom – noćnim. Naravno, ni sa ovim nije bilo ništa bolje što se tiče mesta dolaska, ali sada već iskusni, bez problema pronalazimo i nju. Odemo do hotela, smestimo se, odspavamo i ujutru krećemo sa treningom. Na prvoj pauzi, prilazi ista učesnica od sinoć sa informacijom da je izgubila pasoš, ujedno i jedini lični document koji poseduje. Kreće uzbuna, ali smireno proveravamo sve opcije i ispostavlja se da je pasoš otputovao u susednu državu i tamo je pronađen, ali i da se isti autobus vraća sutradan istim putem te ga možemo sačekati da pasoš preuzmemo, uz naznaku “lično”. No, da stvar bude interesantnija naša učesnica ovoga puta zakasni na autobus i ne preuzme isti. Alarm broj dva. Ponovo pozivamo agenciju, pokušavamo da dogovorimo mesto preuzimanja, dobijamo broj od vozača koji se ne javlja na telefon van teritorije naše zemlje, pa time nam je i komunikacija otežana. Da skratim priču, nakon četiri dana, mnogo desetina telefonskih poziva, pasoševih pređenih hiljade kilometara naša učesnica dolazi u posed ovog dragocenog papirnog dokumenta. Čuvali smo i nju i pasoš na bezbednom do kraja treninga. Javila se da je bezbedno stigla kući, i da je i pasoš sa njom.

Ilija Jovanović je programski direktor organizacije Edukativni centar iz Kruševca