Polovinom decembra 2019., Iva iz Europe House Slavonski Brod me zove da dogovorimo neke detalje oko sajta koji smo joj radili, pa me onako neobavezno, kao da priča o pijaci, pita: „Hej, hoćeš ić’ na Filipine 3 tjedna na super Job shadowing? Samo moraš otić’ u 12. mjesecu jer je takvo pravilo projekta.“ Mislim da sam brže pristao, nego što je ona uspela dovršiti informacije. Ipak, put se odložio par dana, te je putovanje počelo 4. januara 2020.

Imam mrlju od ajvara na slici za vizu. Koji sam ja meni kralj.

Kako mi je termin za vizu zakazan za 20. decembar, veče pre toga sam bio na nekoj slavi, pa se tako u poslednjem trenutku setim da nemam sliku za vizu, a da ujutru u 5 krećemo za Zagreb, gde je trebalo da predam dokumenta, sa društvom vidimo malo Advent i odemo na koncert @ElementalBend. Izletim sa slave, otrčim do foto studija, kažem da mi treba fotka za vizu, bela pozadina, klik, škljoc, kesicu sa slikama u džep, hvala lepo, doviđenja.

Sutradan, hajde što kasnimo sat i po u konzulat, pa nas službenica čeka da dođemo, hajde i to što sam poslao pogrešan

formular, koji sam u kolima popunjavao, već kad sam izvadio slike iz one kesice, vidim da na faci imam crvenu mrlju od ajvara i da će takva fotka stajati na vizi. Sreća, pa viza u pasošu nema fotku, već je verovatno negde u njihovoj arhivi, jer kada bi mi to stajalo u pasošu, pored Covid testova, verujem da bi mi na granici tražili i neke dodatne, jer je haos na šta fotka liči.

Pozitivna stvar svega ovoga je što su Peđa i Ida napravili (čitaj, naručili) super kinesku klopu to veče, a Elemental kao i uvek, pokidali koncert!

Koliko ima do Filipina? Pa otprilike 4 dana jahanja…

4. januar, 5 ujutru, voz za Beograd, pa autobus za Zagreb, dolazim popodne, ponovo Peđa i Ida spašavaju stvar, ostavljaju mi ključeve od stana dok su oni na odmoru, a ja umesto da spavam, gledam Netflix, razmišljajući kako ću u Dohi imati 9 sati između letova i spavati u hotelu koji mi po pravilu Qatar Airways sleduje besplatno… Kakav zajeb.

Pet i po sati leta, sitnica, bleja, filmovi, internet u avionu, stiže me umor, no nema veze, kontam brzo će ta Doha i neki hotel sa 26 zvezdica. Slećemo, pravac Hotel desk, pun entuzijazma koji je posle 15 sekundi ubila službenica, rečenicom „Pa nemate pravo na hotel, jer između postoji još jedan let za Manilu (koja mi je sledeća destinacija), ali možete otići u Quiet room ili Lounge.“ LOUNGE! DA! Konačno će se isplatiti sva premium održavanja računa koje plaćam svakog meseca. Odlazim u Lounge, gužva kao da je džabe, jedno mesto za sedenje, a jedina pozitivna stvar su odlično besplatno vino u neograničenim količinama i sendviči. I tako prođe mojih 8 sati bez sna, u nadi da ću spavati u avionu…

Let od Dohe do Manile traje nekih 9 sati. Naravno da nisam spavao i naravno da sam nastavio da gledam filmove i serije. Gledam tako karte, gde sve presedam, umor me odavno stigao. Opet razmišljam da odem u lounge kad stignem u Manilu, jer tamo sigurno nemam besplatan hotel. 9 sati kasnije – MANILA. Izlazim iz aviona, onako u duksu i pantalonama, toplotni udar. Okay, zaboravio sam na taj detalj. Tu me je već stigao umor, da sam se u jednom trenutku pogubio, zaboravio proceduru koju sam prošao bar stotinu puta, ne znam gde se uzima prtljag, gde bi trebalo da idem. Šetam tako hodnikom gore-dole, pokušavam da se saberem. Onda sednem na sred hodnika, popijem vode i resetujem se. Sledi mi 5 sati čekanja na aerodromu, za sledeći let za CEBU. Dok sam završio svu proceduru i pasoške peripetije, ostalo mi je taman toliko vremena da nešto jedem i pređem u drugi avion. Sad već postaje malo haotično, jer je vremenska razlika velika, pa sam 7 sati ispred Srbije.

Let od Manile do Cebua je bio kratak, možda sat i po, avion mali, pa nisam uspeo ni da zaspim, tako da sam po nekom lokalnom vremenu u Cebu stigao oko 6 ujutru, gde je trebalo čekati 6 sati do trajekta, da trajekta, za Tagbilaran, grad na ostrvu Bohol koji je inače moja destinacija. Izlazim sa aerodroma, napolju sunce, vrućina, vučem one kofere, razmišljam da li da se presvlačim po toaletima, da li da idem odmah na trajekt ili ne, sedim ponovo i čekam… Ne znam više ni da li sam umoran, da li mi se spavam, pokušavam onako malo da zatvorim oči, ne ide mi nikako. Razmišljam se gde sam uopšte krenuo i šta mi je to trebalo u životu?! Tako dok čekam, na internetu otkrivam aplikaciju GRAB, koja me oduševljava. Obavezno je isprobajte, bar da vidite šta je kombinovana verzija Ubera, CarGo, Donesi i svih ostalih aplikacija. Grab me vozi do luke, gde sedam u trajekt koji je sve suprotno od onoga što sam zamišljao, u pozitivnom smislu. Super kul sedišta, klima, ljuljanje i 2 sata kasnije, stižem na Bohol, po lokalnom vremenu, u utorak, oko 14 časova. 4 dana, da sam jahao, brže bih stigao…

– Izvinite, gde je kupatilo? – Eto tu, odmah pored tvoje sobe. – Okaaaaay :O

Nakon 4 dana putovanja, stižem u Bohol i očajnički mi treba tuš. Ono, dušu bih dao za tuš. Ma i sve gedžete bih dao. Smešten sam u vili od 400 kvadrata, na obali, pored okeana. Imam svoju sobu, mogu da koristim sve što poželim, posluga koja je tu za sve što mi treba, malog preslatkog Bigla koji me podseća na moju Lunu, idila. Ulazim u kupatilo, a tamo WC šolja, lavabo, paleta, kofa i lonče. Ok. Ovo je malo čudno, verovatno su nešto čistili, sad ću ja da pitam gde je tuš. Da, dobro ste pretpostavili, tuš su kofa i lonče. To je tradicija Filipinaca i retko ko na ostrvu ima tuš, samo ekstremno bogati stanovnici, mada i oni više koriste staru tradicionalnu tehniku, a tuš je uglavnom namenjen za goste koji nisu navikli na ove lokalne metode…

Od spavanja nema ništa, jer za par sati imam večeru sa lokalnim ljudima i ako sada legnem, neću se probuditi 4 dana.

Happy birthday to you, happy birthday to you, happy birthday dear Goran, happy birthday to youuuuuu

Da, rođendan. Pa danas je 7. januar. Stiže auto po mene i upoznajem Dalareich, koja je moja mentorka, inače „Čokoladna princeza“, ali o tome malo kasnije. Na večeri upoznajem i Junalyn i Duke, lokalne preduzetnike, poput Dalareich. Ova večera, osim što budi lepa sećanja, sjajno rođendansko iznenađenje, bila je najbitniji momenat mog job shadowing iskustva. Na ovoj večeri sam odlučio da skrenem sa plana i programa i umesto po kancelarijima, po nedelju dana provedem kod Dalareich u njenoj kući čokolade, u fabrici organskih šampona kod Junalyn i na kraju nedelju dana kod Duke, na plantaži kafe. Naredni dani nisu mogli biti bolji. Jedino nisam računao na dva mala problema – jet lag i ono malo štene Bigla, koje laje od 4 ujutru, baš kada ja pomislim da mogu zaspati…

Kakvi su ti Filipini?

Ono što je za mene bio šok, je da se Filipini inače sastoje od 7600 ostrva i da imaju preko 100 miliona stanovnika! :O GAD DEM DOBRILA! 

Ostrvo Bohol je inače poznato po netaknutoj prirodi, ima oko 1.3 miliona stanovnika, a ono što me je posebno iznenadilo je njihova briga o životnoj sredini. Na celom ostrvu je zabranjeno pušenje, a organizacija „Plastic free Bohol“ radi sjajne stvari poput čišćenja okeana i izrade raznih stvari od reciklirane plastike. Prvih dana je nekako delovalo prljavo, dok nisam pošao da bacim smeće i skapirao da nigde ne mogu da nađem kontejner, da nigde nema papirić, a da je sva ona prljavština zapravo prašina od renoviranja ulica i da je sve nerealno čisto.

Ono što me posebno oduševilo je kako funkcioniše saobraćaj. Nema znakova, Tagbilaran, grad od preko 100 000 stanovnika ima par semafora, a svi se nekako dogovaraju u hodu. Glavni način prevoza je tricikl, koji će vas po gradu provozati za 30-40 dinara, a iznajmljivanje skutera je takođe veoma jeftino.

U sledećem delu, saznajte ko je i šta radi čuvena Čokoladna princeza 🙂